Храм Светог архангела Михаила у Јагодини, познатија је као ''Стара цкрва''. Цркву је подигао кнез Милош Обреновић. Градња је почела 1818. год. на крају вароши да би била што даље од градске буке и очију Турака (Јагодина је тада била под Турском влашћу), или је можда кнез Милош хтео да покаже у ком правцу треба ширити и изграђивати Јагодину. У то време је кнез Милош водио преговоре о миру са Марашли Али Пашом у манастиру Јошаница. Долазећи у Јагодину видео је да у Јагодини постоји џамија, а не постоји црква. Можда га је та околност посебно побудила и утврдила у намери да подигне цркву у Јагодини.

Сама грађевина није могла бити завршена исте године иако је била веома скромних размера: 17,60 м дужине и 8,30 м ширине, због оскудице мајстора за унутрашње радове. Мада није била сва завршена она је већ служила јула 1819. год. Тада су при њој били ови свештеници: прота Милоје Вукашиновић и свештеници Нестор Поповић и Живко Поповић. У мају или јуну 1824. год. црква је завршена, мада ни тада нису били до краја готови радови око иконостаса. Стара црква јагодинска није никаква монументална грађевина; мала је и има облик крста, чији се попречни краци протежу у певничким апсидама. Висина јој је 10м и има троје врата, од којих су главна она на западу 2,70 са 1,80 метара са первазом - рогастовом од камена. Пред главним улазним вратима, налази се једна велика бела мермерна плоца са трима розетама у плитком рељефу, за коју се зна да је ту донета и постављена после рушења јагодинске џамије 1926. године.

На западној страни на зиду споља изнад улазних врата била је плоча од црвеног мермера на којој је стајао овај натпис:

.. СОЗИДАСЈА СИЈА СВЈАТА ЦЕРКОВ ХРАМ СВЈАТОГО АРХАНГЕЛА МИХАИЛА У ВАРОШИ ЈАГОДИНИ ТРУДОМ И ИЗДИВЕНИЈЕМ БОГОМ УМУДРЕНОГО ЗАШЧИТИТЕЉА И БРАНИТЕЉА ПРАВОСЛАВИЈА ВЕРИ ВЕРХОВНОГО СЕРБИЈЕ КЊАЗА ГОСПОДАРА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА, ИЗ СЕЛА БРУСНИЦЕ РОДОМ У 35-ОЈ ЉЕТО ОД РОЖДЕСТВА БИ СЕРБИЈИ ВЛАДАЈЕЈУШЋУ МАХМЕДУ ТУРЕЦКОМУ СУЛТАНУ ЉЕТО ОД РОЖДЕСТВА ХРИСТОВА 1818, ГОД ..

Ова плоча је била узидана изнад самих улазних врата и бележи потребне податке о цркви и њеним градитељима. да не би била изложена невремену и пропадању, она је скинута и постављена на часној трпези где се и данас налази. Ова плоча је данас драгоцени историјски изворе јер нам даје тачну годину Милошевог рођења.

У почетку црква није имала звоник, јер употреба звона у црквама у то време није била дозвољена. После Хатишерифа од 1830. године и добијања слободе богослужења и грађења светих храмова, кнез Милош је подигао звоник. Према инвентару од 1909. године данашњи звоник подигнут је 1871. године.

Црква Цветих апостола Петра и Павла у Јагодини, познатија је као ''Нова црква''. Свети храм је започет 16. маја 1896. године када је Митрополит Србије Михаило освештао темеље нове црквене грађевине. Место на коме је започета градња било је ван града, јер се град углавном протезао око садашње главне улице (ул Кнегиње Милице) и улицом према Левчу (ул 7. Јула), тзв Левачком чаршијом. Тек када је железница прошла кроз Јагодину отпочео је да се насељава овај део града око данашње железничке станице.

Изградња храма трајала је три године; стајала је ондашњих 400.000 динара и освећена је на дан храмове славе на Свете Апостоле Петра и Павла, 29. јуна 1899. године.

Храм је сазидан у чисто српско византијском духу и стилу. У основи има уписан равнострани крст. Има централно велико кубе, које се преко пандантифа ослања на четри масивна стуба у самој цркви. На четри стране од крста има четри мала кубета. Олтарска апсида је врло простана и широка. Унутрашњост цркве је подељена од попречних бродова трансепта стубовима који над собом носе и држе галерије изнад северног и јужног трансепта; изнад западних улазних врата налази се галерија која је дуго времена служила као место одакле су хорови певали на богослужењима.

Спољашност цркве је, особито око улазних врата сва у каменој орнаментици. Изнад улазних врата је мали портик кога држе два елегантна и витка стуба са капителима на врху. Изнад вратних архиволти налазе се четвороделни велики прозори, који су издељени великим и витким колонелама од црвеног камена пешчара. Изнад прозора је у сегменту розета; и све делује ванредно складно и лепо. Читавом спољном дужином цркве протеже се канелура у плитком орнаменту од печене теракоте. Изнад малих прозора на певницама на олтарској ниси нема украса. Исте године је подигну и звоник и на њему намештен механизам за торањски сат.

План за цркву је радио Душан Живановић архитекта Министарства грађевина из Београда Мајстор предузимач је био Тодор Цолић из Крагујевца. Црквени благајници су били Петар Петковић, трговац из Јагодине и свештеник Петар Рашић.У цркви је израђен и диван иконостас у дуборезу од храстовог дрвета, дело београдског мајстора Милоша Влајковића. Иконе је уметнички израдио сликар Живко Југовић. Његов иконостас подсећа на барокно сликарство.

Црква је тешко страдала у другом светском рату. Ослобађајући град војници Црвене армије су тешко оштетили централно кубе минама из својих топова, а сву јој фасаду пушчаном и митраљеском паљбом ољуштили. Првих дана после ослобођења успело се да се све привремено доведе у ред да би се у њој могло служити. Детаљна обнова и живописање и свестрано улепшавање доживела је ова светиња тек у наше дане.

На Јагодинском гробљу налази се трећа црква, храм Светог Великомученика Георгија. Ова црква је породична задужбина трговачке породице Васе Ракића, винарског трговца родом из Љубаве у Левчу. У почетку је то била само породицна гробница, а онда се дошло на идеју да се капела продужи ка западу, да јој се дозидају обе певничке апсиде и олтарски простор, да јој се постави свети престо и да се у њој може служити.

Освећена је на дан храмове славе 1891. године. Храм је веома скромних димензија и не представља никакву уметничку вредност. Без живописа је. За Јагодинце је био храм у кога су долазили када су посећивали гробље; у њему се служило само о храмовој слави. Васа Ракић је рођен 1831. године у селу Љубави, а умро је у Јагодини 1891. године. Ову цркву су криминалци запалили и изгорела је до темеља 14. новембра 1985. године. Свештенство јагодинско је уз обилату поомоћ верника очистило терен и на истом месту подигло нови свети храм знатно већи од изгорелог и од чвршћег материјала. Нова црква делује одиста импозантно и по спољасности и посебно по унутрашњости. Нови свети храм освештало је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин др. Сава уз асистенцију новохиротонисаног епископа Америчког Господина Хризостома, септембра 1988. године уз присуство великог броја верника.

Манастир Јошаница налази се на 10 км западно од Јагодине испод села Прњавора., са леве стане Јошаничке реке, на лепом и равном месту између брда Чукаре и Равног гаја у подножју Црног Врха. Некада је овај предео био под шумом али сада је то веома питом и леп крај.

Храм манастира Јошаница посвећен је св. оцу Николају, а народни сабор се окупљао о Цветима, Великој Госпојини и "Младом св. Николи". Поред овог манастира тече река Јошаница која му је и дала име.

Народно предање каже да је у пећини испод брда Шареника (пећина и данас постоји), живео у старо време неки испосник по имену Јоша, по коме је не само манастир него и река носе име. Испосник Јоша се ту први доселио, а одакле, о томе предање не говори ништа.

Не зна се тачно када је Јошаница подигнута. По традицији Јошаница припада времену кнеза Лазара. По народном предању : кнез Лазар је подигао Јошаницу да би се у њој венчао са кнегињом Милицом, по другом да би се у њој испитао, а венчао се у Раваници..

Данашњи храм је после већег оштећења обновљен 1786. године са извесним каснијим дограђивањима. То је истовремено и први писани податак о манастиру Јошаница.

У време рата Аустрије и Русије против Турске у манастиру Јошаница било је седиште Коче Андјелковића (Коча капетан) из Пањевца, вође устаника у тзв. Кочиној Крајини - устанку против Турске. Аустрији је било у интересу да некако спречи снабдевање Београда намирницама, па је свесрдно помогла овај устанак и изабрала је за седиште манастир Јошаницу, одакле је Коча Анђелковић са својим устаницима успешно чувао пролаз у Багрдански теснац- кроз који је ишао пут за Београд (царски друм).

После пораза устаника, Турци су у знак одмазде попалили манастир. После овог рата 1791.год. Свиставским миром Срби добијају амнестију за учешће у рату, а 1793.год. и ферман да могу да обнављају порушене цркве и манастире.

И манастир Јошаница је обновљен, а јеромонах Студенички Милентије Тошић подиже и конак. Тако обновљен манастир је служио у време И Српког устанка. Нема директних података али је сигурно да је манастир одиграо важну улогу у време устанка, а посебно у току борби које се се водиле око Јагодине 1804.год. Када је касније пала Карађорђева Србија, при повлачењу, Карађорђе је лежао од врућице неколико дана у манастиру Јошаница, а соба у којој је лежао и данас се назива "Карађорђева соба". После пада србије манастир је спаљен.

Јошаница је у центру збивања и у Хаџи-Продановој буни (јесен 1814.године), која је захватила и јагодинску нахију. У Јошаницу долази монах Ђенадије из Трнаве "да у јагодинској нахији почетак буне објави" где су га Турци и ухватили "па сњим у синџир те кроз Јагодину куд и остале у Београд"

Ни други устанак није мимоишао Јошанцу. Ту је кнез Милош 31.јула 1815. Године позвао нишког владику Милентија на договор, а 8. Августа шаље игумана ман. Јошанице Милентија истом владики са писмом и извесном поруком. У манастиру су се на први договор о миру састали изасланици кнеза Милоша и изасланици Марашли-Али-паше. Са турске стране били су ту Хаџи Јордан Кајсарлија-старешина Марашлијин, нишки владика Милентије и два три аглара (господина) Турчина. Са српске стране били су господар Јефрем Обреновић , Димитрије-тумач кнеза Милоша, кнез Милоје Теодоровић из села Црнца и калуђер Неофит из мнастира Никоља у Овчару.. Састанак је свакако одржан 10. или 11. Августа 1815, јер је 12. Августа Вујица у Јошаници саставио "Истаније" (жалбу) која је послана у Цариград, а у којој се набрајају насиља турска од 1813 - 1815. године. За све ово, ако и за ранији удео у ослобађању земље Милош се одужио Јошаници тиме сто јој је 1832. године поклонио три звона "'за чест и спомен" договора који је ту године 1815. учињен са Марашлијом. О овоме у манастирској архиви постоји податак.

У наредном периоду манастир је мало по мало обнављан. Године 1855 обновљен је и конак о чему постоји и запис: "У име Оца, Сина и светог Духа. Амин. Ово здање обнови се при владању благоверног краља Милана трудом и настојањем игумана Арсенија и братства јеромонаха Теодосија и монаха Вићентија, 1885. љета."

Постоји податак да је манастир преправљен и препокривен лимом и 1902.године.

Године 1909. постављен је нови свети Престо од црвеног мермера са натписом: "Овај свети престо постави се при благоверном Њ. В. краљу Петру И и Њ. Високопреосвештенству митрополиту Господину Димитрију и настојатељу манастира игуману Гаврилу 1909."

Године 1923. набављена су нова звона за Јошаницу, јер су звона која је Милош поклонио, однета за време И светског рата. Манастир је увек када је требало помагао народу. У време српско-турског рата 1876-77 уступа своје зграде за болнице. 1914 године прихвата велики број избеглог народа из Мачве. По одобрењу црквених власти управа манастира поклонила је градју за школе у Деоници, Лозовику и Белици (1912), а 1914. давала је огрев за резервне болнице у Јагодини у којима је било 4.000 рањених ратника.

Са јужне стране храма налази се гробница фамилије кнеза Милоја Теодоровића, "војводе левачког за време Карађорђа" . Милоје је био родом из села Црнча недалеко од манастира. У време првог српског устанка одликовао се храброшћу, па је постао водја устанка у Левчу и Темнићу. Власт му се простирала од Мораве више Јагодине па све до Трстеника. За време генерала Михаљевића у Кочиној крајини Милоје је био каплар фрајкорски. Као такав војевао је и против Наполеона. Када је Милош 1815. године закључио мир са Марашли Али-пашом Милоје је одређен за српког изасланика, са калуђером Неофитом из манастира Никољ у Овчару, на преговорима у Цариграду, где је водио преговоре са Портом.

Према причању очевидаца Милоје је био висок, плећат човек и глават. Имао је веђе и велике бркове црномањасте боје. Био је крупна гласа и имао је повећи трбух. Кажу да је био тезак 100 ока. Носио је ћурак и чакшире вежене и добре коње је увек јашио. Био је побратим Хајдук Вељка који му је често долазио у госте. После вишедневних гозби у Црнчу, силазили би ноћу у Јагодину и сву ноћ вијали Турке по махалама, а у зору се враћали и настављали да пију вино. И данас се чувају његова сабља и аса извезен златом-добио их је од султана 1815. (јединствени примерак те врсте у Европи). Умро је 1832 године. На надгробној плочи изрезана је његова слика са сабљом у руци.

Према времену градње , храм манастира треба да припада Моравској школи. Најближи узор који је градитељ имао био је ман. Каленић - типичан представник ове школе. Упрошћавањем Моравског стила настала је Јошаница. У манастирској цркви Св. Николе, са кубетом и припратом која, такође, има кубе очуван је живопис са натписима бугарске и македонске редакције, што говори да су сликари могли бити из тих крајева. У кубету испод Пантократора и стојећих пророка налази се венац од гранчица са попрсијима пророка. Еванђелисте у пандантифима инспирису персонификације Божанске премудрости. У горњим зонама поткуполног простора су Велики празници и Страдања Христова, а у доњој зони су стојећи светитељи. Калоту кубета припрате заузима Богородица са Богодететом - Христом у медаљону. Испод ње су пророци са својим текстовима у рукама, апостоли и светитељи и у пандантифима црквени песници. На зидовима припрате илустрован је живот неког светитеља пустињака. Међу стојећим светитељима су и чланови неке властелинске, свакако ктиторске породице. Овај живопис настао је негде око 1400. године.