Туризам - Археолошка налазишта
Археолошка налазишта
На земљишту које данас обухвата град Јагодина, као и његовој близини и околини, још у праисторијско доба струјао је живот о чему сведоче многи фосилизирани налази који се чувају у Завичајном музеју.
Пошто је већи део водене масе Панонског мора истекао Моравско-Вардарском долином или Дунавом, средње-Поморавски басен није и даље остао под пространом воденом површином Панонског језера, а у даљим фазама исушивања постао је независна водена целина, односно подручје прекривено са више самосталних баруштина. Током ових збивања упоредо се јавља и разнолики биљни и животињски свет, са данас потпуно изумрлим примерцима у чијој реконструкцији служе случајно нађени фосилни остаци, али још увек неизучени и релативне научне вредности.
Према картографском прегледу налаза фосила, најизразитију тачку представља подножје Ђурђевог брда окренуто према граду. Најзначајније познате налазе представљају фосилни остаци вилице тзв. динотериума-гигантисимуса, нађени под Ђурђевим брдом и чија се старост цени на око 1,5 милиона година, као и скелетни делови мамута нађени током ископа земље, стари око 100000 година, док се старост неких других одмиче и на пет милиона година. Међутим, и ако потиче из геолошких слојева, тешко је за било који рећи да овде лежи од првих дана, јер је могуће да је нанесен са ерозивним материјалима, будући да се ради о деловима.
По свему судећи, најсигурнији аргумент у погледу фиксирања најниже просторне границе човековог кретања према котлини чине налази из старијег каменог доба (палеолита), на двадесет километара југо-западно од Јагодине. Реч је о предметима материјалне културе носилаца који се могу сматрати савременицима тзв. Крапинског човека, са старошћу од око 100.000 година, чија насеобина на овом месту индицира да је водена површина досезала довде.
На основу бројних других показатеља, које пружају насеља млађег каменог доба, до интензивног насељавања котлинског дела долази тек пре око 8.000 година, што међутим није зависило само од услова тла, већ и од њиховог миграционог правца.
Положај праисторијских насеља условљавала су обично три фактора-да су изложена сунцу, заклоњена од ветрова и близу воде. Ово тло је обилато испуњавало све те услове, па се живот на њему рано јавља и траје у континуитету све до данас. Међутим, како прва два фактора имају исту вредност на целој површини, појединачни положај је махом зависио од воде коју је обезбеђивала Белица, а понегде и јачи извори.
Насеља млађег каменог доба се јављају на прелазу између алувијалних и делувијалних творевина, па их срећемо северније и јужније од Јагодине, вероватно отуда што је лучни венац западне косе чинило неплодно земљиште, док је дно равни често плавила Белица правећи га мочварним.
Прва насеља бронзаног доба су градинског типа сместена на вишим и неприступачним теренима. Тек пред крај овог периода живи се и на равним теренима када су заснована насеља у подножју Ђурђевог брда и код тзв. Матичне циглане.
Сличан механизам прати и гвоздено доба, па се нешто раније насеље јавља на Ђурђевом брду код Мајура, у подножју према реци Белици и на левој обали Лугомира. На тај период односи се и први запис о Поморављу који потиче од грчког историчара Херодота (484-425.г.пре нове ере), који зна за Јужну и Велику Мораву али их сматра једном и назива их Бронгос.
Пре Римљана Поморавље су насељавали Илири (западни део) и Трачани (источни део). Касније долазе Келти који насељавају средишњи део котлине, непосредно око Мораве.
Положај праисторијских насеља условљавала су обично три фактора-да су изложена сунцу, заклоњена од ветрова и близу воде. Ово тло је обилато испуњавало све те услове, па се живот на њему рано јавља и траје у континуитету све до данас. Међутим, како прва два фактора имају исту вредност на целој површини, појединачни положај је махом зависио од воде коју је обезбеђивала Белица, а понегде и јачи извори.
Римљани су током своје управе од И до ИВ века оставили нешто богатије трагове разасуте на више места. Најзначајнију урбану целину чинио је њихов пут познат као ВИА МИЛИТАРИС са вазним успутним станицама: Сингидунум (Београд), Хореум Марги (Ћуприја), Наисус (Ниш) и даље према југу и истоку. Не мање значајну урбану целину чинио је и њихов пут који се пружао по линији Велика Морава-подножје Ђурђевог брда-Левач са мањим утврђењем (кастелом) у коме је боравила војничка посада и цивилно насеље, у појасу према реци у коме су живеле породице, занатлије и друго становништво. Као потврда овој тежи су и три уметнички израђене главе од теракоте, нађене у Јагодини 1960. године. Иначе, археолози су у средњевековној жупи Белици регистровали тридесетак археолошких извора који недвосмислено указују на постојање насеља у овом крају.
Током сеобе народа од III до VIII века Поморавље пустоше, пале и пљачкају варварска племена, нарочито Хуни, Готи, Авари и Словени. Домородачко становниство се повлачи према планинском залеђу, остављајући за дуго Моравску котлину без трагова живота, док се над њом формално успоставља управа Византије, Угара или Бугара.
Од откривених археолошких вредности на територији Јагодине и њеној околини, туристима се могу презентовати у Завичајном музеју у Јагодини. У овом музеју постоји стална поставка експоната која сведочи о вековном току живота и рада на овим просторима. Поред сталне поставке, организују се тематске изложбе, а самостално или у сарадњи са другим установама припремају се и штампају вредне публикације.
Према картографском прегледу налаза фосила, најизразитију тачку представља подножје Ђурђевог брда окренуто према граду. Најзначајније познате налазе представљају фосилни остаци вилице тзв. динотериума-гигантисимуса, нађени под Ђурђевим брдом и чија се старост цени на око 1,5 милиона година, као и скелетни делови мамута нађени током ископа земље, стари око 100000 година, док се старост неких других одмиче и на пет милиона година. Међутим, и ако потиче из геолошких слојева, тешко је за било који рећи да овде лежи од првих дана, јер је могуће да је нанесен са ерозивним материјалима, будући да се ради о деловима.
По свему судећи, најсигурнији аргумент у погледу фиксирања најниже просторне границе човековог кретања према котлини чине налази из старијег каменог доба (палеолита), на двадесет километара југо-западно од Јагодине. Реч је о предметима материјалне културе носилаца који се могу сматрати савременицима тзв. Крапинског човека, са старошћу од око 100.000 година, чија насеобина на овом месту индицира да је водена површина досезала довде.
На основу бројних других показатеља, које пружају насеља млађег каменог доба, до интензивног насељавања котлинског дела долази тек пре око 8.000 година, што међутим није зависило само од услова тла, већ и од њиховог миграционог правца.
Прва насеља бронзаног доба су градинског типа сместена на вишим и неприступачним теренима. Тек пред крај овог периода живи се и на равним теренима када су заснована насеља у подножју Ђурђевог брда и код тзв. Матичне циглане.
Сличан механизам прати и гвоздено доба, па се нешто раније насеље јавља на Ђурђевом брду код Мајура, у подножју према реци Белици и на левој обали Лугомира. На тај период односи се и први запис о Поморављу који потиче од грчког историчара Херодота (484-425.г.пре нове ере), који зна за Јужну и Велику Мораву али их сматра једном и назива их Бронгос.
Пре Римљана Поморавље су насељавали Илири (западни део) и Трачани (источни део). Касније долазе Келти који насељавају средишњи део котлине, непосредно око Мораве.
Током сеобе народа од III до VIII века Поморавље пустоше, пале и пљачкају варварска племена, нарочито Хуни, Готи, Авари и Словени. Домородачко становниство се повлачи према планинском залеђу, остављајући за дуго Моравску котлину без трагова живота, док се над њом формално успоставља управа Византије, Угара или Бугара.
Од откривених археолошких вредности на територији Јагодине и њеној околини, туристима се могу презентовати у Завичајном музеју у Јагодини. У овом музеју постоји стална поставка експоната која сведочи о вековном току живота и рада на овим просторима. Поред сталне поставке, организују се тематске изложбе, а самостално или у сарадњи са другим установама припремају се и штампају вредне публикације.
